Borovnica je voće koje se na našem području već godinama unazad populariše kao pogodno za plantažno gajenje, jer ima dobru i sigurnu potražnju na tržištu, donosi dobar profit i sl. Iako još uvek nema preterano mnogo zasada. Poplarnost bobičavog voća generalno, zbog izuzetnih nutritivnih karakteristika koje ima, u svetu, a polako i kod nas, progresivno raste iz godine u godinu. To je, međutim, dovelo do izvesne konfuzije u jeziku, pa su se terminom „borovnica“ počele nazivati razne zdrave i ukusne bobice koje zapravo nisu iz roda borovnica, ali izgledom i ukusom podsećaju na njih. Kako među njima takođe ima izuzetno zanimljivih sorti za plantažno gajenje, uporedo sa „pravim borovnicama“ predstavićemo i neke od njih, kako bismo ih izveli iz senke i ukazali im značaj koji definitivno zaslužuju.

Američka borovnica

U prirodi ima preko stotinu sorti borovnice. Kod nas se pod borovnicom najčešće podrazumeva Vaccinium myrtillus, niski višegodišnji žbun, najzastupljeniji na našem području. Za plantažni uzgoj uglavnom se koriste američke visokožbunaste sorte (Duke, Bluecrop, Bluetta, Jersey, Blueray, Berkeley, Hardy Blue…) čiji je plod krupniji od divlje borovnice i koje  se međusobno uglavnom razlikuju po vremenu sazrevanja.
Borovnica  zahteva kiselo zemljište (pH između 4,2–4,8) i pogoduje joj visoko propustljivo, peskovito tlo, bogato humusom. O tome treba voditi računa prilikom planiranja plantažnog uzgoja. Idealno bi bilo krenuti sa pripremom zemljišta i godinu do dve dana pre sadnje, kako bi se obogatilo zemljište i uskladila kiselost (ukoliko je to potrebno). Prednost gajenja borovnice u odnosu na drugo bobičavo voće svakako je činjenica da su njeni kvaliteti nadaleko čuveni, a potražnja prilično velika i konstantna, pa je ne treba posebno predstavljati.

Kamčatska borovnica – Haskap

Ovo bobičavo voće je jedno od najinteresantnijih „borovnica“ koje zapravo to nisu. Kamčatska borovnica, iako po nekim svojim karakteristikama podseća na borovnicu, spada u rod Lonicera. Nekada je čak nazivaju i kamčatskom ili majskom jagodom. Ipak, to nikako ne umanjuje njene pozitivne karakteristike, koje u nekim segmentima čak i prevazilaze kvalitet prave borovnice, a o njenim lekovitim svojstvima rađeno je i nekoliko ozbiljnih studija. U našem podneblju sreće se još i pod imenom sibirska borovnica, što često donosi zabunu jer tako zovu i aroniju.  U Severnoj Americi, Kanadi i Japanu poznata je pod imenom haskap, u Rusiji je zovu žimolost, a sreće se i pod drugim raznim nazivima kao što su  Honeysuckle, Sweetberry, Mayberry i dr.

Za razliku od borovnice, ne bira mnogo tlo na kome će rasti. Idealna pH vrednost tla iznosi 5,5-6,5, ali uspeva i na tlu drugih karakteristika. Velika prednost joj je što toleriše vrlo niske temperature, i do -47oC, bez značajnijih oštećenja. Ima pomerenu vegetaciju, pa cveta rano, čak i pri temperaturama ispod nule, a ni cvet joj nije osetljiv na slabije mrazeve (do -7). Najbolje uspeva na bogatom, dobro dreniranom tlu i na sunčanoj poziciji. Plodovi joj sazrevaju krajem aprila, a do jula već odbaci svo lišće i završi sa vegetacijom.

Samobesplodna je vrsta, pa je neophodno posaditi zajedno barem dve različite sorte, zbog unakrsnog oprašivanja, Najbolji prinos se postiže ako je posađeno pet sorti u zasadu. Po grmu daje rod od 3-5 kg bobica. Kod nas još uvek nije mnogo poznata i sađena, ali u susednoj Hrvatskoj već postoje plantaže čiji se prinos izvozi u evropske zemlje.

Kanadska borovnica – Rušvica,  Merala

I ova fenomenalna bobica nije prava borovnica. Kao i aronija i ona spada u porodicu Rosaceae, ali pripada rodu Amelanchier. Nazivaju  je kanadskom borovnicom zato što je među najpoznatijima kanadska sorta  Amelanchier canadensis, ali je ne treba mešati sa niskožbunom  kanadskom borovnicom, Vaccinium angustifolium. Poznata je još i kao Juneberry, Saskatoon, Shadbush, Sugarplum, Snowy Mespilus i dr.

Ovo bobičavo voće raste i kod nas, pod nazivom rušvica, Amelanchier ovalis. Ima formu visokog grma koji može narasti i do 8 metara. Zovu je još i Merala, Aronika, Ružvica, Divlja mušmula, Šmarna hruščica… Uglavnom je rasprostranjena kao dekorativni grm, a plod joj se zbog svoje lekovitosti koristi i u farmaceutskoj industriji. Bobice su crvenoljubičaste boje koja prelazi zrenjem u tamno ljubičastu. Mogu se jesti sveže, a od njih se mogu praviti džemovi, sirupi i sl.

Nije podložna bolestima, ne bira zemljište, a plodovi joj sazrevaju već u junu. Prve plodove daje oko četvrte godine od sađenja. Iako je još uvek nepoznata kao komercijalno voće, u Kanadi se planski uzgaja na oko 900 farmi, na preko 3200 jutara zemlje.